Данашњи Хемијски факултет, као институција Београдског Универзитета, води порекло из Лицеја (1838-1863) и Велике школе (1863-1905). Лицеј је у почетку имао два одељења: Филозофско и Правно. Године 1853. на Лицеју је формирано ново Природно-техничко одељење на којем се, поред осталих наука, почела изучавати и хемија. Први професор хемије био је Михаило Рашковић (1827-1872). Он је 1853. године почео да предаје неорганску и органску хемију и хемијску технологију, и да држи вежбе у хемијској лабораторији коју је исте године основао. Ако се професура, редовна настава, лабораторија и зачетак библиотеке могу узети за минимум услова који дефинишу једну катедру, онда се може сматрати да је 1853. године основана Катедра за хемију - претеча данашњег Хемијског факултета.

Хемијска [Mihailo Raskovic] лабораторија Лицеја била је смештена у подруму Конака Кнегиње Љубице, где се Лицеј налазио до 1863. године. Те године је Лицеј прерастао у Велику школу с три факултета (Филозофским, Правним и Техничким) и преселио се у Капетан-Мишино здање (данашњу зграду Ректората на Студентском тргу). Велика школа је постојала до 1905. године када је прерасла у Универзитет. У том периоду од три деценије, студије хемије су пролазиле кроз разне реорганизације као последица усложњавања унутрашње структуре Велике школе. Хемија и хемијска технологија су најпре предаване на Техничком факултету, мада су их слушали и студенти друга два факултета. Катедра за хемију, смештена у дворишној згради Капетан-Мишиног здања, састојала се од слушаонице, кабинета и простране хемијске лабораторије са 12 радних места. Реформом 1873. године Филозофски факултет је подељен на два одсека: Историјско-филолошки и Природно-математички, који је обухватио хемију. Од 1880. године хемија се изучавала само на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета. Новом реформом из 1896. године Филозофски факултет је подељен на четири одсека, од којих је за наставу хемије био надлежан Природно-хемијски одсек. Развој Филозофског факултета доводи ускоро, 1900. године, до нове поделе на 11 група, од којих је једна била заједничка за физику и хемију. Она је једно краће време носила назив Физичко-хемијска група Природно-математичког одсека Филозофског факултета.

Професора [Sima Lozanic] Рашковића је 1872. године наследио Сима М. Лозанић (1847-1935) који је као професор хемије на Великој школи и Универзитету провео више од пола века. Поред тога био је ректор Велике школе, председник Универзитетског одбора и ректор Универзитета, председник Српске академије наука у два мандата, а имао је и значајне државне функције.

Поред научног доприноса С. М. Лозанића у разним областима хемије, због чега се још и данас цитира у хемијској литератури, његове највеће заслуге односе се на развој хемије и наставе хемије код нас. Захваљујући свом угледу и положају на Великој школи и, касније, на Универзитету, С. М. Лозанић је био у прилици да сваку реформу искористи за унапређење наставе хемије и научног рада на Универзитету, што је омогућило да наша хемија не заостаје за оном каква се неговала на осталим европским универзитетима. Овоме су, пре свега, допринели Лозанићеви уџбеници неорганске хемије, органске хемије, хемијске технологије и аналитичке хемије, који не само да су били на европском нивоу, већ су у извесним областима и предњачили. Тако, на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије био је први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. У његовим уџбеницима из органске хемије су једињења представљана структурним формулама, а класификација извршена према функционалним групама.

Велика школа је 1905. године реорганизована у Универзитет по угледу на остале европске универзитете. При томе је Филозофски факултет проширен на 15 група, од којих је једна била Група за хемију, а Хемијска лабораторија је прерасла у Хемијски завод Универзитета, који касније, 1924. године, постаје Хемијски институт. Филозофски факултет је 1927. године проширен на 27 група, међу којима су биле и Група за хемију и Група за практичну хемију.

После Првог светског рата подигнута је нова зграда Хемијског института, на месту старе хемијске лабораторије у задњем делу Капетан-Мишиног здања, која је имала три студентске лабораторије са по 24 радна места, слушаоницу са 240 места, два професорска и два асистентска кабинета, библиотеку и неколико малих специјализованих лабораторија. Мада је била скромнија од оне какву је С. М. Лозанић планирао пре рата по угледу на тадашње модерне хемијске институте у Немачкој, значајно је допринела развоју наставе хемије на Београдском универзитету.

После [Stara laboratorija] Другог светског рата настава на Филозофском факултету почела је у јесен 1945. године. Убрзо после тога, 1947. године, Природно-математички одсек Филозофског факултета постаје Природно-математички факултет. Прерастање у засебан факултет, као и пресељење Природно-матаматичког факултета, 1961. године, у нову зграду на Студентском тргу 16, дало је могућност за наставак развоја, у организационом смислу, у правцима којима се ишло у свим ранијим реформама Велике школе, односно Филозофског факултета. Тако је, почетком 70-их година, Природно-математички факултет подељен на релативно самосталне одсеке који су крајем 80-их година прерасли у одговарајуће факултете. При томе, хемија је била обухваћена Одсеком за хемијске и физичко-хемијске науке који се састојао од два института, Хемијског и Физичко-хемијског, а Хемијски институт од пет катедри (за неорганску, органску, аналитичку хемију, хемију природних производа и примењену хемију). Тиме је организација наставе и научног рада пребачена у надлежност катедри. Убрзо после прерастања одсека у факултете, Институт за физичку хемију се одвојио у засебан Факултет за физичку хемију, а од Хемијског института, односно Одсека, постао је данашњи Хемијски факултет.

На Великој школи С. М. Лозанић је био једини наставник хемије. На Универзитету он је предавао неорганску и органску хемију. Нови курсеви уведени на универзитетске студије хемије довели су и нове наставнике. Пре рата, то су били: Милоје Стојиљковић, који је предавао физичку хемију од 1903, Миливоје Лозанић, који је предавао стереохемију и аналитичку хемију од 1908, и Милорад Јовичић, који је предавао физиолошку хемију у периоду 1907-1909. године.

После Првог светског рата, 1921. године, постављен је први асистент за хемију Вукић Мићовић (1896-1981), који је изабран за доцента 1931. а за ванредног професора 1938. године.

С. М. Лозанић је отишао у пензију 1924. године, а наставу из неорганске и органске хемије преузео је његов син, М. С. Лозанић (1878-1963), који је још 1908. године био изабран за доцента за хемију на Београдском Универзитету.

Одмах после Другог светског рата од наставног особља на Хемијском институту радила су два наставника и један асистент: редовни професор Миливоје Лозанић, ванредни професор Вукић Мићовић и асистент Сергије Лебедев. Већ следеће године изабрана су два ванредна професора, Ђорђе Стефановић (1904-1986) и Светозар Јовановић (1895-1951). Оснивање Природно-математичког факултета и његово касније пресељење у нову зграду значајно је утицало на развој Хемијског института и на повећање броја наставника и асистената.

Четири професора Хемијског факултета су чланови Српске академије наука и уметности.

Збирка великана српске хемије

Година Симе Лозанића

Сви наши декани и продекани