BAKAR

Metabolizam

Za resorpciju bakra iz gastrointestinalnog trakta potreban je jedan specifičan mehanizam zbog toga što je jon bakra (Cu²⁺) praktično nerastvorljiv. Jedna neidentifikovana niskomolekulska supstanca iz sline čoveka i želučanog soka stvara kompleks sa Cu²⁺ koji je rastvorljiv na pH intestinalne tečnosti. U ćelijama sluznice tankog creva bakar se verovatno veže za niskomolekulski protein koji vezuje metale i koji se naziva metalotionein. Bakar ulazi u plazmu gde se veže za aminokisleine, naročito histidin, i serum albumin na jednom mestu koje ga čvrsto vezuje. Bakar se u roku od jednog sata odstranjuje iz cirkulacije putem jetre.

Jetra obrađuje bakar na dva načina. Prvi je da se bakar izlučuje putem žuči u gastrointestinalni trakt iz kojeg se ne resorbuje. Činjenica je da homeostazu bakra održava isključivo ovo izlučivanje u žuči, tj. što se više bakra izluči to ga više ima u fecsu. Normalno u urinu ima bakra samo u tragovima.

Drugi put metabolizma bakra u jetri je njegovo ugrađivanje u ceruloplazmin, jedan glikoprotein što se sintetizuje samo u jetri. Ceruloplazmin je jedna od bakra zavisna feroksidoza. U njemu je 95% ukupnog bakra plazme. Ceruloplazmin nije transportni protein za Cu²⁺, jer se bakar iz ceruloplazmina ne izmenjuje sa jonom bakra ili bakrom vezanim za druge molekule. Ceruloplazmin sadrži 6-8 atoma bakra, polovina je u kupro (Cu⁺), a polovina u kupri (Cu²⁺) obliku.

Ceruloplazmin oksidiše Fe²⁺ u Fe³⁺ što je neophodno potrebno za mehanizam resorpcije gvožđa iz gastroinestinalnog trakta. U druge bakarne metaloproteine spadaju citohrom oksidaza, tirozinaza, monoamin oksidaza, superoksid dismutaza i lizil oksidaza.