O vatri, magiji i
kovačima u Tolkinovom delu
by de Hammo
Na jednom koledžu
u Britaniji predavao je profesor.
Ali, niti je koledž
običan, niti je to bio profesor. Koledž o kome ovde pričamo je Oksford,
između čijih zidova je verovatno stasao veći broj pisaca nego na bilo
kom drugom mestu na svetu. Neki su postali slavni. Neki su bili odlični
pisci. Neki su bili i odlični pisci i slavni.
Profesor o čijem radu
ovde želimo da govorimo je, naravno, Džon Ronald Rejel Tolkin. On nije
bio samo pisac. On nije samo odličan i slavan pisac. Džon Ronald Rejel
Tolkin je Kreator. I, mada znamo da bi pokojni profesor bio oštro protiv
ovakve titule, jer za njega je postojao uvek i samo jedan Tvorac, dopustićemo
sebi da pokušamo ovde da odbranimo tu titulu koju smo mu u svojoj neskromnosti
dodelili.
Džon Ronald Rejel
Tolkin je poznavao mit, predanje i legendu nordijskog, germanskog, keltskog,
saksonskog i staroengleskog sveta. On je znao i još nešto, poznavao je
Jezik, imao je sopstvenu minijaturnu kulu Vavilonsku za taj deo sveta,
za tu istoriju i predanje, zidao je i dizao polako ka sopstvenom nebu.
Sa te kule, svojom maštom i znanjem, svojom veštinom i magijom, koristeći
te reči, ta sećanja kao niti, on je istkao za nas ceo svet, neverovatno
složen, neverovatno divan. Za njega i za nas je napravio i uništio sunca,
podizao i potapao ostrva, stvarao i raščinjavao bogove, heroje, kukavice,
slabiće i snažne, pohlepne, vlastoljubne, zle, dobre, nesebične, plemenite...
To jeste Kreacija.
Njegov svet je, više nego bilo koji drugi pisan, slikan i snimljen svet,
poprimio sopstveno biće i počeo da živi nezavisno od njegovih dela. On
je stvoren i izmaštan kao da je legenda odjednom oživela i počela da se
nadopunjava sama. I šta god ko pričao i koliko god ko imao primedbe, kritike
i dopune, ili ma koliko neko bio zloban, svi koji su posle njega tkali
sopstveno tkanje, imali su na umu makar i tajno, složenost, lepotu i čvrstinu
Tolkinove šare. Ona možda na momente izgleda jednostavna, lako uočljiva
i kontrastna, ali to je tako za oči koje ne umeju da gledaju, za mala
srca i uši koje ne čuju pesme koje su zaboravljene pre nego što su napisane.
Mnogi tu šaru gledaju i prate više od pola svog života, i dalje ne uspevaju
da sagledaju sve obrte i sitne detalje i to tkanje im, i posle svih ovih
godina, izgleda podjednako živo, podjednako jarkih boja kao kada su prvi
put spustili oči na onu divnu, magičnu rečenicu:
“U jednoj rupi u zemlji
živeo je Hobit.”
(Džon Ronald Rejel Tolkin; Hobit; Nolit; Beograd; 1983; 11. str)
U želji da projektujemo
svu našu fascinaciju njegovim delom na ovih nekoliko strana, probaćemo
da precrtamo i raspletemo jedan mali uzorak ovog tkiva priče, sa namerom
da pokažemo veličinu i složenost zatvorenu u naoko jednostavnu šaru.
Ono što je kod Tolkina
uvek neobično jeste način na koji nam priča priču, koja bi trebalo da
nam bude već poznata, da se nalazi u našem genetičkom sećanju. On je pripoveda,
opet, na način koji je sasvim nov, ispunjavajući. Po svim pravilima i
po većini autora koji su se bavili njegovim delom, Tolkin koristi poznate
arhetipove i mitove, zaodenute u novo ruho, koristeći kao gradivne elemente
slike i radnje poznatih priča i legendi. Ta sinteza i pretapanje čini
neke segmente njegovog dela prepoznatljivim i uklapa ih u milje sveprožimajućih
prapripovetki zapadnog sveta. Zbog toga njegovo delo i ima taj buke stvarnosti,
nečega što je moglo biti i što je iz priče i predanja prešlo u književnost,
kao što se to desilo sa Beovulfom, kraljem Arturom i pričama o Svetom
Gralu. Koristeći delove informacija koda kojim je sačinjeno kolektivno
sećanje i predanje, on je ispleo svoj svet na isti način na koji se genetski
kod beleži uz pomoću samo ćetiri osnovna gradivna elementa ili kao što
se kompletan živi svet bazira na dvadesetak aminokiselina. Ali, majstorstvo
Tolkina se ogleda u podešavanju i suptilnim promenama arhetipova koji
se pojavljuju u njegovim delima, nedovoljno očiglednim da bi prestali
da budu vidljivi pramitovi, ali opet dovoljno da strukturi priče da neki
novi, nama zanimljiv tok.
Njegova tvorevina
u pažljivom i predanom čitaocu ume da probudi mnoga pitanja; neka je moguće
rešiti uz manje ili više razmišljanja, ali neka mogu da predstavljaju
izvor nedoumica i nepoznanica u vekove.
Jedna od specifičnosti
Tolkina je svakako određen religijski puritanizam, njegovo insistiranje
da je Tvorac samo jedan, i da je sve proisteklo iz njega i njegove zamisli,
da je Kreacija njegova, a ostalo što izgleda kao Kreacija predstavlja
puko podražavanje i korupciju. Naravno, takvo stanovište je razumljivo,
imajući u vidu njegovo religijsko ubeđenje, ali mu je i donelo izvestan
stepen uvažavanja kod velikih hrišćanskih konfesija (katolička i pravoslavna
crkva) koje, za razliku od ostalih dela u ovom žanru, na Tolkinova primarna
dela (Hobit, Gospodar prstenova i Silmarilion) gledaju trpeljivo (uz izvesno
suzdržavanje kada je Silmarilion u pitanju).
Taj momenat, jednistvo
kreacije, predstavlja osnovni motiv sukoba u celom Tolkinovom opusu. Melkor,
misleći da je zajedno sa svim darovima koje je Eru dao Valarima (a njega
je naročito bogato obdario) dobio i dar demijurške moći (ili možda želeći
da ga je dobio), u Praznini pokušava da nađe Plamen Neuništivi i da ga
podredi sebi, da započne sopstvenu kreaciju.
„Često bi odlazio
sam na prazna, pusta mesta, tragajući za Neprolaznom Vatrom; jer u njemu
je rasla goruća žudnja da oživotvori nešto svoje, i činjaše mu se da Iluvatar
ne misli o Praznini, a on ne mogaše da podnese njeno ništavilo. Ipak on
ne nađe Vatru, jer ona je uz Iluvatara.”
(Dž.R.R. Tolkin; Silmarilion; Ezoterija; Beograd; 1993; 14. str.)
Ali, Plamen Stvaranja,
kao i kreacija sama, je prirođena i nedeljiva od Iluvatara, jer je on
demijurg, jedan i jedini. Melkor u svom besu, nemoći i nestrpljenju pokušava
da podredi melodiju sebi, unosi disonancu u pesmu stvaranja, ne nalazeći
jedinstvo u skladu sa ostalima, sa melodijom kreacije. Melkor želi Plamen
Neuništivi, jer hoće vlast i moć, ne sluša i ne obraća pažnju na tok melodije,
jer bi onda shvatio da ga ne može imati nikada. Plamen Neuništivi i Iluvatar
jesu jedno.
U X knjizi Istorije
Srednje zemlje, u okviru poglavlja Promenjeni mitovi (Myths Transformed)
se nalazi kasniji pokušaj davanja podloge naučnosti priči, kroz stvaranje,
tzv, Verzije Okruglog sveta (Round World Version), sa kojom ćemo se susresti
i u shvatanju i poimanju sveta od strane ljudskih izvora o onome što se
dogodilo kroz Tri doba Arde. Taj deo priče nosi u sebi jedan deo priče
o Vatri, pojmu Vatre i vezi Melkora/Morgota sa njenim aspektima.
Od samog početka,
od kada su Valari došli Kraljevstvo Arde i prihvatili ga kao svoje obitavalište,
Melkorova osnovna težnja je da preuzme vlast nad njim od Manvea i ostalih
Valara. To je doba vatre i kataklizmi, Zemlja je još nenastanjena, a Melkor
izmešta samo Sunce (ili orbitu Zemlje oko njega) tako da je na momente
preterano toplo a povremeno previše hladno. U tom periodu dolazi do bitke
u kojoj je Melkor oteran sa Zemlje. Njegova prva težnja (i prvo oružje)
je bila vatra i toplota, ali je baš pomoću plamenova Tulkas (u toj verziji
kao Vala Sunca) porazio Melkora u ovoj Prvoj bici. Posle ovoga, on na
Zemlju dolazi gotovo isključivo po mraku i na Sever, zimi. Priča ide nekako
ovako:
Kada je Melkorov preteran
ponos i samoljublje, želja za vlašću i zavist otkrivena, Iluvatar Vardi
poverava poseban dar, novostvorenu svetlost, neukaljanu pohlepom Melkorovom,
da „je nosi na Eu, da bude u Eä, ali da ne bude od Ee”. Pri oblikovanju
Sveta, Varda je najdivnijem duhu koji je sa Valarima došao na Eu dala
deo Iluvatarovog dara, i na kraju je ona nazvana As, posle Azie ili Arie,
Sunce. Ali Melkor je ljubomorno čeznuo da poseduje sve svetlo, i u As
je video svetlost koja je bilo od njega skriveno do tada i koja je imala
snagu koju on nije poznavao, jer ona bila nova tema i proizišla je iz
Erua samog, po završetku Pesme Ainura. Eru darujući tu Prvobitnu svetlost
Vardi govori joj da je ona neokaljana Melkorovim disonancama, jer proizilazi
iz njega samog:
“Tako je Iluvatar
pred ulazak Valara u Eu, dodao temu Velikoj Pesmi, koja ne beše u Prvom
Pevanju, i pozvao sebi jednog od Ainura. Ovo beše jedan od Duhova koji
je kasnije postao Varda (i uzimajući oblik žene postao Manveova supružnica).
Iluvatar je Vardi rekao: Tebi ću dati oproštajni poklon. Ti ćeš u Eu doneti
svetlost koja je sveta, koja dolazi nova iz Mene, nezatrovana mišlju i
češnjom Melkorovom, i sa tobom će ući u Eu i biti u Ei, ali ne od Ee.”
( J.R.R. Tolkien, Morgoth’s Ring, vol. X, HarperCollins, London, 2002;
381. str)
Zaslepljen pohotom
i ljutnjom, on bahato pokušava da prisvoji Arie za sebe: „Odabrah tebe
i ti ćeš biti moja žena, kao što je Manveu Varda, i zajedno mi ćemo vladati
svom krasotom i sačinjenima sveta. I tada će Kraljevstvo Arde biti moje
po delu kao i po pravu a ti ćeš biti sadrug u slavi mojoj.” Ali ga Arie
odbi oštro: „Ne pričaj o pravu, jer ga ti davno zaboravi. Niti je Eä za
tebe samoga napravljena, niti si je ti napravio, pa nećeš ni biti Kralj
Arde. I pazi stoga, jer u srcu As postoji svetlo u kome nemaš udela i
vatra koja tebe neće služiti. Ne pružaj ruku svoju ka njoj. Jer, iako
je sila tvoja može uništiti, tebe će ona opeći i tvoja svetlost će potamneti.”
Ali se Melkor ogluši o ova upozorenja i viknu u svom besu: „Dar koji mi
nije darovan ja ću uzeti!” i napade Arie želeći i da je ponizi i unizi
i da u sebe uzme njene moći, ali se duh Arie izdiže kao plamen patnje
i gneva i zauvek ode sa Arde, a Sunce beše lišeno Svetlosti Varde i ukaljano
napadom Melkorovim. I zadugo je ono bilo bez vlasti, plamteći pretoplo
ili se opet previše hladeći, toliko velika rana beše zadata Ardi, pa je
oblikovanje sveta iskvareno i usporeno, dok dugim radom Valri ne napraviše
novi red. I kao što je Arie predskazala, Melkor beše opečen i njegova
svetlost zatamnjena, i nije više sijao, no mu svetlost zadavaše jaku bol
i on je mrzeo na nju.
(Izvodi ovog dela
teksta su takođe iz X knjige Istorije Srednje zemlje, dela „Myths Transformed“;
II odeljka; od 375. do 385. strane)
Varda je od Tvorca
dobila poklon, moć da potakne dalji život, obznani čistotu stvaranja,
ona daruje taj deo Tvorčevog susastva Arie, koja će svetlošću i toplotom,
vatrom koja potiče život, obasjati svet i vizija će postati stvarnost,
život novostvoreni. Melkor, videvši Arie sa odbleskom Plamena Neuništivog
u sebi, osetivši kakve darove ona donosi materijalnom svetu, poseže za
njom i biva strašno opečen. Novostvoreno Sunce je oskrnavljeno njegovim
dodirom i željom za posedovanjem, ali sada je potpuno jasno da je Melkor
napustio pravi put i da je postao Morgot, obeležen za kao inkarnat, telesno
ospoljen kao zao. (Ovde se uzima inkarnat kao izraz, jer tim terminom
Tolkin označava telesno ovaploćenje. Inače, ovaj izraz se ovde koristi
kao sinonim, izvučen iz Tolkinove leksike, za inkarnaciju koja po Milanu
Vujakliji zapravo nosi ovo značenje. Inkarnat po Milanu Vujakliji kao
pozajmljenica označava boju, ton boje mesa (ugasitorumenu boju), ali ovde
ovu reč tretiramo kao pozajmljenicu iz engleskog, a ne iz latinskog jezika.,
prim. autora)
Na ovoj tački se otvara
jedno veliko pitanje. Vatra kao element je često oružje Morgota i njegovih
„saradnika”. Kod Zmajeva i Balroga ona čak predstavlja glavnu „rasnu”
karakteristiku. Može li to da znači da je Morgot uspeo da podari svojim
slugama vid Vatre koja je po prirodi vezana za zlo? Ako je Vatra data
i Auleu kao njegov „alat”, znači li ovo da je Morgot uspeo da trajno „korumpira”
deo Vatre i pretvori je u Zlu?
Osim Zmajeva, koji
predstavljaju arhetip koji se najverovatnije javlja u svim postojećim
mitološkim sistemima, tako da neće biti ovde posebno razmatrani, jedan
od najupečatljivijih sukoba i sudara Vatre, koja je deluje kao sukob Dobre
i Zle vatre, je svakako borba Gandalfa sa Balrogom na mostu u Moriji.
Ova pojava strašnog
plamenog demona je verovatno najjači argument za tvrđenje da postoji i
Vatra koja je Zla, jer u tom sukobu Gandalf kaže:
“Ti ne možeš proći.
Ja sam sluga Tajne vatre, rukovalac plamena Anorovog. Ti ne možeš proći.
Mračna vatra neće ti koristiti, plamene Udûn-a. Vrati se u Senku. Ti ne
možeš proći!”
(Dž. R. R. Tolkin; Družina prstena; Nolit, Beograd; 1981; 485. str)
Naoko ovde možemo
da pomislimo da se Gandalf takođe služi Vatrom kao oružjem, kao i Balrog,
ali ako pogledamo bolje ovaj uzvik, videćemo da se ovde Gandalf samo objavljuje
kao sluga Tajnog Plamena, to jest sledbenik Valara i visoki dostojanstvenik
Zapada (možda čak i arhanđeoskog nivoa). Plamen Anora se ovde odnosi na
Prsten koji Gandalf nosi, koji nije oružje ili oruđe sam po sebi, osim
kao Plamen koji ponovo pali nadu i volju. Kirdan, dajući prsten Gandalfu,
kaže:
„Uzmi sad ovaj Prsten”,
reče on; „jer tvoji napori i tvoje brige će biti teški, ali u svemu on
će te podržavati i čuvati te od zamora. Jer ovo je Prsten Vatre, i s ovim
ćes možda, ponovo rasplamsati junaštvo od starine u srcima sveta, koji
postaje hladan. A što se mene tiče, moje srce je uz More, i ja ću prebivati
kraj sivih obala, štiteći Luke dok poslednji brod ne bude zaplovio. A
onda ću čekati tebe.”
(Dž. R. R. Tolkin; Silmarilion; Ezoterija; Beograd; 1993; 399. str)
Znači, u pitanju je
simbolička vatra, a ne oružje ili oruđe. Veoma je važno odmah napraviti
distinkciju između pojave Vatre, kao jednog od elemenata i kao duhovne,
nematerijalne komponente. Na žalost, ako obratimo pažnju na duhovni oblik
Vatre, javlja se jedan mali problem, izazvan tumačenjem Roberta Fostera:
“PLAMEN NEUGASIVI:
Kreatorski duh (moć) Ilúvatara, kojim su Ainuri i Eä napravljeni, koji
samo Ilúvatar poseduje. Takođe poznat i kao Neugasivi plamen, Vatra i
možda Plamen Anora.
PLAMEN ANORA: Moć
kojom rukuje Gandalf, verovatno aluzija na svetlost Sunca kao simbol Tajne
Vatre.
(Robert Foster; The Complete Guide to Middle-Earth; HarperCollins; London;
1993; 147. str)
TAJNA VATRA: Sveti
Duh, sila koja daje supstancu i život Kreaciji Ilúvatarovoj. To je bilo
svetlo takođe, možda malo slobodnije, zvano i plamenom Anora, kome je
Gandalf služio a zli sledbenici Melkora i Saurona ga se bojali i zavideli
mu. Tajna Vatra je najverovatnije isto što i Plamen Neugasivi.”
(Ibid; 348. str)
Ovde moramo da učinimo
nešto što niti je lako niti popularno, a to je da izrazimo prilično neslaganje
sa Fosterom. Sve do trenutka dok ne izjednači Plamen Anora, za koji znamo
da je samo, u najboljem slučaju jedan mali deo Plamena Neugasivog, a možda
i zaseban deo Melodije, sa Plamenom Neugasivim, on je u pravu. Plamen
Anora i Tajna Vatra mogu donekle biti sinonimi, ali je naše mišljenje
da je Plamen Anora ipak samo svetlost Sunca, plamenog ploda Laurelina,
koji je jedno od dva drveta Valinora, dok Tajna Vatra može biti ili, po
Silmarilionu, kreativna snaga koja gori u srcu Sveta, ili dar Iluvatarov
Vardi, koji beše u duhu Arie, novostvorena moć, nevezana na bilo koji
način sa Melkorom, a nije isključeno da se ovde radi o dva aspekta iste
moći. Bez obzira šta je tačno Tajna Vata, kao i sve kreacije, i ona je
proizvod i u sebi ima moć Plamena Neugasivog, jer je Plamen Neugasivi
neodvojiv od Iluvatara, on JESTE Eru, stvaralačka moć i duh, esencijalan
feä, koji iz njega proizilazi. Pominjanje Tajne Vatre
je verovatno samo Gandalfov način da obznani svoju pripadnost, doslednost
Zapadu.
U ovom smislu treba
da odvojimo kreativnu snagu od vatre kao predplazmičnog agregatnog stanja,
jednog od 4 osnovna elementa. Mi pričamo o Vatri sa velikim V, pričajući
o sveprožimajućem elementu geneze, koji se ovde zove Vatra, samo zato
što je previše uobičajeno da se zove Duh ili nekako drugačije i zato što,
kao i sve što pokreće i započinje, u sebi nosi i iskru kraja, neminovno,
što važi čak i za običnu vatru.
Melkor je, pošto je
bezuspešno pokušavao da pronađe i prisvoji Plamen Neugasivi, pokušao da
prisvoji sebi plamen i kreativnu svetlost Sunca, koji je deo Pesme koji
je od njega ostao skriven (ali samo zbog njegove prirode, jer on već tada
počinje da otkriva svoje težnje i ne sluša Pesmu pažljivo, jer je predaniji
pokušaju da bezuspešno sam stvori svoju melodiju). On ne može da ima ni
taj Plamen, jer nije ni imao udela u stvaranju. Najviše što može jeste
da ga otera sa ovoga sveta (možda čak i uništi) ali da pri tome i sam
plati strašnu cenu. I kao što Arie kaže, on ni ovim svetlom ne može da
rukuje, jer nema nikakve veze sa njim. Stoga, i ovde je jasno da se Melkor
nije dočepao niti jednog od ovih „plamenova moći”, da ih tako nazovemo.
Ako se dočepao plamena i iskvario ga, on bi time uticao i na sam feä,
jer je priroda Tajnog Plamena kao simbola kreatorske moći nedeljiva, teško
je poverovati u to, osim u slučaju da se potpuno promeni shvatanje uloge
Demijurga kakav je dan u prvim redovima Silmariliona... Opet se moramo
poslužiti X knjigom Istorije Srednje Zemlje, da bi malo više osvetlili
Erua, njegovu promisao i Osujećenost Arde. U odeljku koji se zove “Kasniji
Kventa Silmarilion” (Later Quenta Silmarillion) se nalazi poseban
deo koji govori o običajima i zakonima Eldara i pojavljuje se tekst čudesnog
“Statuta Finvea i Mirijel”. Potom se nailazi i na tekst koji opisuje raspravu
Valara o donošenju istog. Dok se prate učesnici u raspravi, može se videti
veoma bitan deo o Eruu, o njegovoj potencijalnoj ambivalenciji, dvojnosti,
koja se u potpunosti negira. Eru je vrhovno dobro i kao takav je napravio
mehanizme Arde Osujećene da opet proiziđu u više dobro, dobro za sve.
“I smrt je za Eldare
jedno zlo, neprirodna stvar u Ardi Osujećenoj, koja zato proističe iz
samog kvarenja. Jer, ako je Mirijelina smrt od nečega drugog i došla izvan
Arde (kao nova pojava koja nema veze sa prošlošću), ne bi donela tugu
i sumnju. Jer Eru je Gospodar Svega, i pokrenuo je sve postupke svojih
stvorova, čak i zlobu Kvaritelja, u njegovim završnim ciljevima, ali im
on nije od početka nametnuo tugu. Ali smrt Mirijelina je donela tugu u
Aman. / Fenaorov dolazak mora da je proistekao iz Eruove volje; ali držim
da kvarenje njegovog rođenja dolazi od Senke, i ono je znak zala koja
će doći. Jer su najveći takođe najsposobniji za zlo.
----------------
Ali Ulmo joj odgovori govoreći: “Ne! Iako ne presuđujem, još uvek ću suditi.
Ovde ne opažam samo direktnu Eruovu volju, nego odgovornost u njegovim
stvorenjima. Ne krivicu, već gubljenje najvećeg, a to je Nada o kojoj
Kralj (Manve, prim. prev.) govoraše.”
(J.R.R. Tolkien, Morgoth’s Ring, vol. X, HarperCollins, London, 2002;
240 – 242 str)
Ovog stava u raspravi
se drže Ulmo, Javana, Manve i Mandos, koji jeste svestan pri presuđivanju
odgovornosti koju nose Eruova deca, ali poštujući Eruov princip Slobode
volje i na taj način braneći Eruovu osnovnu promisao, on izriče presudu
da se usvoji Statut, koji dozvoljava da se Vilenjaci mogu po drugi put
venčati, ali da moraju odgovorno prihvatiti svoju odluku tako što neće
nekoga drugog unesrećiti – nema prelaska iz Slobode volje u Samoslobodu,
što će se i pokazati u Finveovom slučaju. Kada bude došlo vreme, on će
zameniti Mirijel svojim odricanjem od novog hroa (tela) i ostankom u Holovima
Čekanja. Dakle, Eru ne stvara Zlo jer nije Zao, odgovornost je na onima
koji koriste blagodati i težinu principa Slobode volje.
Plamen Anora je korumpiran,
jer je Melkor oskrnavio prvo Sunce, ali Plamen Anora NIJE Tajna Vatra,
on je posledica/produkt - proistekao je iz Tajne Vatre.
Dalje, sam Prsten,
Narja, koji definitivno ovde JESTE apostrofiran kao Plamen Anora nije
nikakvo vatreno oružje/oruđe, on je u sebi nosi snagu da bude simbol i
„amplifikator” nade i istrajnosti borbe sa zlom, on je oružje na duhovnom,
a ne materijalnom planu, kao što to Kirdan jasno kaže Gandalfu kada mu
predaje Narju.
S druge strane, Balrog
koristi plamen, vatru u pravom smislu reči, kao što i Zmajevi koriste
vatru. To nije vatra sa ognjišta, nama deluje kao da ima neke magije u
njoj. Naravno, kada smo pomenuli Magiju u vatri, deluje da je ima i u
Gandalfovim vatrometima, ili magije ili „dovoljno napredne tehnologije
da nama izgleda kao magija”, da parafraziramo Artura Klarka.
Iako izgleda kao zla,
ova vatra ima samo zlu upotrebu. VATRA per se nema zlo u sebi, niti postoji
iskonski zla vatra. Kao i sve što se manifestuje kao zlo Tolkinovom svetu
nije zlo po sebi (čak i Melkor nije stvoren kao zao, on u to zlo pada
svojom težnjom ka Samoslobodi), i nju neko mora da iskvari, da joj podari
prirodu zla kroz svoje sopstveno iskvareno biće/bitak/suštinu. Tada ona
postaje vatra Zmaja, vatra Balroga. Čak ni topionice Sauronove ne nose
zlo same po sebi, one su tu, pa su tu. Imaju u sebi samo onu standardnu,
htonsku simboliku, kao sva vatra koja dolazi iz zemlje.
U svom 144. pismu
Tolkin o Barlozima kaže:
„Barlozi, čije su
glavno oružje bičevi, bili su prastari duhovi uništavajuće vatre, glavne
sluge prastare Mračne Sile Prvog Doba.”
(Neautorizovana elektronska verzija HarperKolinsovog izdanja Pisama Dž.
R. R. Tolkina, priređivač Hamfri Karpenter. Korišćena samo u svrhu pisanja
ove studije.)
Navođenje Balroga
kao „uništavajuće vatre” ne znači da je njegova vatra stvorena zla, zlom
je čini on koji njom rukuje! On je nije stvorio, kao sto je nije stvorio
ni njegov gospodar, Morgot, ona je data od Erua, a Melkor je, padajući
u svoj „morgotizam” (i istovremeno stvarajući ovaj pojam i stanje duha
i svesti i primajući prve odlike telesnog, inkarnata) samim tim korumpirao
i taj plamen. Tolkin nigde ne kaže da je Morgot stvorio „zli plamen”,
u stvari, Tolkin nigde ne kaže da je Morgot stvoritelj, kreator, naprotiv...
Melkor/Morgot nije stvaralac, ništa više nego što je to Sauron ili bilo
ko drugi. Isticanje Balroga kao „pradavnog duha uništavajuće vatre” ne
mora da bude u neskladu sa našim zapažanjima, jer Barlozi JESU pradavni
duhovi, oni su bili među onima koji su, slušajući Melkorovo pevanje, pošli
za njim i koje je on, u svojoj uznositosti zaveo. Neki od tih duhova su
se vratili na pravi put, jer su samo bili zbunjeni, a ne i potpuno zavedeni,
ali, neki su ostali uz Melkora i na dalje (Sauron i Barlozi). Ali, kao
i Melkor, ni oni nisu izvorno zli, već ih pohlepa i žudnja izvitoperuje,
kako nam to sve vreme suptilno Tolkin sugeriše. Što su iskvareniji i više
tonu sa svojim sada već gospodarom, od pogrešnog izbora i greha pogrešno
upotrebljene i shvaćene slobode izbora, to i oni postaju sve telesniji
i sve više poprimaju svoje finalno obličje i modus vivendi. Barlozi, verovatno
brzo padaju sa svojim gospodarom dok Sauron suptilno, jagovski uspeva
da balansira neko vreme, ali i on neumitno tone na kraju u ponor telesnog
mraka. Sauron se, kao svojim glavnim oružjem koristi prvenstveno znanjem
koje upotrebljava na i za zlo, ali Barlozi očigledno u ranim danima, u
prvim ratovima dobijaju ulogu vojnika i kao oružje koriste vatru i bičeve,
uz neizostavan strah koji prati njihovu, nedvosmisleno impozantnu pojavu.
Stoga, „pradavni duh uništavajuće vatre” ne govori obavezno i jedino o
tome da je vatra uništavajuća od samog počeka, već da je duh koji je ovaploćen
u njoj pradavan i da je oduvek na zlo koristi.
Gandalf ovde imenuje
Balroga „plamenom Uduna”, smeštajući ga na jedno trivijalno, mada užasno
mesto, podrume tvrđave Utumno. Nekako je teško poverovati da bi u podrumima
nečega što je ipak obična tvrđava, a ne pandan Valinora, nalazi neki tajni,
mračni, zli plamen. Deluje neverovatno da Morgot, sada već duboko u materijalnom
svetu, mada još uvek strašno moćan, rukuje nečim kao što je antipod Tajnog
Plamena... U tom smislu je i ovo tumačenje da Vatra jedna, samo je koriste
različito. Što je duže koriste na zlo, to je jači njen zli aspekt, ali
nije inicijalno zla, jer je tvorevina Iluvatarova...
Stvari nisu zle po
sebi, mi ih činimo takvim.
Ono ŠTO JESTE nezgodno
sa vatrom je to da je ona u startu ambivalentna: ona JESTE i stvaranje
i razaranje, jer ona to nosi u sebi i svojoj suštini, više nego ostali
elementi. Time što se pripisuje podzemnom svetu, jer je Sunce shvatano
kao Svetlost, a ne kao Vatra. Ona nosi element htonskog u sebi, pa kao
takva je i lakše podložna devijaciji. Vidimo da i voda može biti destruktivna,
ali pošto je to ipak kategorija bliža nadzemnom svetu (reke, kiše), njome
prvenstveno mogu da upravljaju dobre sile (i čini se da je voda omiljen
Tolkinov element!). Naravno, ovde Tolkin, verovatno kroz svoje klasično
obrazovanje, samo odaje omaž Grcima, koji su mislili da su od 4 suštinska
elementa zemlja i vazduh gradivni elemeni materije, dok voda i vatra mogu
da je unište. Na žalost, vatra najčešće dobija ulogu zlog momka, ali joj
je i priroda lako iskvarljiva. U tom smislu, vatra može da bude destruktivna
ako njome rukuje zao duh. Ona lako poprima prirodu rukovaoca i reflektuje
i amplificira njegov duh i volju, pa stoga može izgledati kao da ima i
trajni zli aspekt.
S druge strane, moramo
da budemo iskreni i pomenemo da Gandalf kroz vatru (i vodu) biva pročišćen,
u polja Minas Morgula bivaju poslani plamenovi pročišćenja među cvetove
Zla. Neposredno pred napad Nazgula na Amon Sulu, Aragorn kaže Hobitima:
„Sauron može da upotrebi
vatru za svoje zle ciljeve, kao što može i sve druge stvari, ali ovi Jahači
je ne vole, i plaše se onih koji se njome služe. Vatra je naš prijatelj
u ovoj divljini.”
(Dž. R. R. Tolkin; Družina prstena; Nolit, Beograd; 1981.; 298. str)
Znači, „niti je ono
što činiš, no je način na koji činiš važno”, kao što reče Robert Šekli.
Vatra je stvorena
jedna, a Aüle i Melkor je koriste različito, jer joj je priroda takva.
Naravno, moramo istaći da ovde ne postoji ni senka mita o „donosiocu vatre”,
Melkor ne nosi „prometejizam” jer, za razliku od Prometeja, ne donosi
ništa dobro na svet, njegovi „darovi”, za razliku od Prometejevih, su
lažni i nose ideju zla u sebi. On ne daje nesebično, već promišljeno,
sa željom za dominacijom. Ovde bi pre, u obzir došla paralela sa palim
anđelom, Nosiocem svetlosti, osim što ta bitka još traje...
I sad, javlja se jedan
veliki problem. Kako možemo definisati vatru koju koriste sluge i sledbenici
Zla? Očigledno da nije u pitanju svakodnevna, obična vatra. Najlogičnija
definicija bi bila da je u pitanju magijska vatra, ali nam tu Tolkin sam
vezuje ruke, svojim izvesnim odricanjem od magije.
Pogledajmo 155. pismo
za Nejomi Mičison, u kome Tolkin kaže da se boji da je bio malo odviše
bezbrižan kada je magija u pitanju, naročito u korišćenju te reči, iako
Galadrijela i drugi kritikovanjem upotrebe te reči od strane „smrtnika”
pokazuju da razmišljanje o njoj nikako nije uobičajeno...„ne nameravam
da se uključujem u bilo kakvu debatu da li je „magija” u bilo kom smislu
realna ili stvarno moguća. Ali pretpostavljam da bi, za potrebe priče,
neko mogao reći da postoje izvesne razlike u njoj, ono što se nekad zvalo
razlikom između magije (magia) i goeteije (goeteia). Galadrijela govori
o „obmanama Neprijatelja”. To je u redu, ali magija može biti, bila je,
smatrana za dobru (per se) a goeteija za lošu. Ni jedno u ovoj priči nije
ni dobro ni zlo (per se), već jedino po motivu ili svrsi za koju se koristi.
Obe strane koriste oba vida, ali sa različitim motivima. Apsolutno loš
motiv je (za ovu priču, pošto je posebno o tome) dominacija nad ostalim
„slobodnim” voljama. Neprijateljeve operacije su svakako sve goeteičke
obmane, ali „magija” koja proizvodi efekt u realnom svetu. Ali njegova
magija se koristi da pregazi i ljude i stvari, a njegova goeteija da užasne
i podredi. Magija koju Vilovnjaci i Gandalf koriste (retko): magija koja
proizvodi prave rezultate (kao paljenje vatre u vlažnom drvetu) za posebne
dobre svrhe. Njihovi goetični efekti su u potpunosti umetnički i nije
im svrha da zavedu: ne mogu da prevare Vilovnjake, (ali mogu da prevare
i zbune Ljude), pošto je za njih razlika jasna kao i za nas razlika između
fikcije, slike i skulpture i „pravog života”.
Obe strane uglavnom
žive na „uobičajen” način. Neprijatelj, ili oni koji supostali kao on,
se okreću ka „mašinerijama” – sa destruktivnim i zlim delovanjem – jer
„magovi” koji magiju koriste za sopstvenu moć će tako uraditi. (Ovde je
radije za reč magician upotrebljena reč mag, a ne mađioničar, jer kod
nas ta reč ima potpuno drugo značenje, koje nema veze sa ovom pričom.)
Osnovni motiv za magiju, potpuno mimo bilo kakve filozofske rasprave kako
će ona raditi, je brzina, promptnost, smanjenje rada i skraćenje (sve
do nestajanja) razmaka između ideje ili žudnje do rezultata ili efekta.
Ali do magije često nije lako doći, a ako imate pod svojom komandom dovoljno
robovske radne snage ili mašinerije (često ova dva pojma predstavljaju
jednu istu ali sakrivenu stvar), možete brzo, ili bar dovoljno brzo da
premeštate planine, uništavate šume ili podižete piramide. I naravno,
još jedan faktor se tada pojavljuje, moralna ili patološka strana: oni
koji zastrane gube iz vida objekte, postaju surovi, rušitelji, oskrvatelji,
uništivači. Naravno, moguće je braniti Lota koji je samo želeo da uvede
efikasnije mlinove, ali je nemoguće naći reč odbrane za način na koji
ih Šarki ili Sendimen koriste.
Bilo kako bilo, razlika
u upotrebi „magije” u ovoj priči je da ona ne dolazi iz „predanja” ili
čarolije, već je prirođena snaga koju Ljudi ne poseduju i nije im dostupna.
Aragornovo lečenje može se smatrati „magičnim” ili bar spojem magije sa
farmacijom i hpnotičkim, sugestivnim procesima, Ali je ono (teorijski)
viđeno očima Hobita i zabeleženo u njihovim svedočenjima, a oni su imali
jako malo znanja o filozofiji i nauci. Osim toga, Aragorn i nije čist
pripadnik rase Ljudi, već je u dugom nizu jedan od Dece Lutijenine.”
Pre nego što se upustimo
u raspravu o Tolkinovom naoko poricanju magije, želimo samo da istaknemo
da i Tolkin ovde pominje da sile (kakvim on smatra i ono što mi zovemo
magijom) nisu zle po sebi, već ih upotreba čini više ili manje zlim. Takođe,
trebalo bi da definišemo ustaljeno značenje ove reči. Ja ću ovde da iskoristim
standardne, rečničke izvore kao što je “Shorter Oxford English Dictionary”,
koji pod odrednicom “Magic” kaže:
„1. Lažna veština
uticaja na tok događaja upotrebom moći duhovnih bića ili nekog okultnog,
kontrolišućeg principa prirode; čarobnjaštvo, veštičarenje. Takođe i čin
upotrebe ove veštine.
b. Magijska procedura
ili ritual; takođe konkretna amajlija, fetiš - 1814
2. fig. Tajna i preovlađujući
uticaj, koji podseća na magiju po svojim efektima 1611.
3. transf. Veština
proizvođenja (varkom, optičkom iluzijom itd.) iznenađujućih fenomena koji
podsećaju na rezultat “magije”, trik 1831.”
ili, kao što kaže
Random House Webster, MAGIC:
„1. Veština proizvođenja
iluzija.
2. upotreba raznih
tehnika, kao što su vradžbine i čini da bi se postigla kontrola nad nadprirodnim
ili nad silama prirode.
3. rezultat ovakve
akcije.
4. moć ili uticaj
proizveden ovakvom akcijom.
5. svaki izvanredan
uticaj ili snaga: magija slave.... ”
A u svom pismu 155.
Tolkin kaže sledeće:
„Bilo kako bilo, razlika
u upotrebi „magije” u ovoj priči je da ona ne dolazi iz „predanja” ili
čarolije, već je prirođena snaga koju Ljudi ne poseduju i nije im dostupna.”
(Neautorizovana elektronska
verzija HarperKolinsovog izdanja Pisama Dž. R. R. Tolkina, priređivač
Hamfri Karpenter. Korišćena samo u svrhu pisanja ove studije.)
Ovo očigledno ne negira
magiju kao takvu. Ono samo ne izjednačava ono što rade Gandalf i Balrog
i drugi i kao i ono što mi razumemo pod Magijom. Iako se ni nama ne dopada
ovakvo imenovanje – magija – za sada nemamo bolje leksičko rešenje. Na
kraju krajeva, i sam Tolkin koristi reč „spell” i pominje magiju u više
navrata, kao npr. pred kapijom Morije, gde Gandalf kaže:
„Nekada sam na svim
jezicima vilovnjaka, Ljudi ili Orka znao svaku basmu (u originalu je ovde
reč spell) koja je ikada upotrebljena za takve svrhe.....
On kroči do stene,
i lako dodirnu svojom palicom srebrnu zvezdu u sredini ispod znaka nakovnja.
Annon
edhellen, edro hi ammen!
Fennas nogothrim, lasto beth lammen!
Reče on zapovedničkim
glasom. Srebrne linije izbledeše, ali goli sivi kamen se ne pomače.
Mnogo puta je on ponovio
te reči u drugačijem poretku, ili ih menjao, govoreći sad brže i glasnije,
sad tiše i sporije. Onda je izgovorio mnoštvo pojedinačnih reči vilovnjačkog
jezika.”
(Dž. R. R. Tolkin; Družina prstena; Nolit, Beograd; 1981.; 453.-454. str)
Ili, u samoj Moriji:
„Nisam mogao da smislim
ništa do da pokušam da bacim čini za zatvaranje na ona vrata. Ja ih znam
mnogo, ali da se stvari te vrste učine valjano, potrebno je vreme, a čak
i tada vrata se mogu silom probiti.
...
To je ščepalo jedan gvozdeni prsten i onda je opazilo mene i moje čini.
...
Protivčini su bile užasne, On me je skoro skršio! Za trenutak, vrata su
izmakla mojoj moći i počela su da se otvaraju! Imao sam da izgovorim izvesnu
reč Zapovesti...”
(Ibid; 480 - 481. str)
Zanimljivo je da,
iako negira Gandalfu Magiju kao npr. divinaciju i inkantaciju, ovde na
delu imamo čistu pojavnu primenu magije, onako kako je mi shvatamo.
Ovde se može pomisliti
da sam Tolkin ulazi malo u kontradikciju, jer ovde Gandalf izgleda kao
da se služi klasičnom magijom. Doduše, ovo su veoma rani delovi knjige,
tako da je evolutivno kasnije ta ideja izmenjena, a verovatno je bilo
previše teško menjati ove slojeve knjige, a ne uticati bitno na jedan
od najvažnijih delova knjige, sa specifičnom dinamikom i ritmom. Takođe,
ako vrata rade na komandu za otvaranje, pod pretpostavkom da Naugrimi
nisu imali ili od Eldara dobili Voice Recognition System (sistem prepoznavanja
glasa) na kapiji Morije, onda su i ove rase primenjivale Magiju.
Čini da je teško sporiti
da ovde imamo klasičnu bajalicu, magijsku formulu izicanu rečima. ....
Navođenje magije imamo
čak i u Pismima, npr. u pismu broj 144.:
„Iako menjač kože
i, bez sumnje, delom mag, Beorn je bio čovek.”
I ovde imamo magiju,
jer Beorn nedvosmisleno pripara rasi Ljudi.
Da vidimo malo još
šta Tolkin kaže u pismu broj 131:
„Ja nisam koristio
„magiju“ konzistentno i zbog toga nesumnjivo Vilinska kraljica Galadriela
ukazuje spremno Hobitima na njihovo konfuzno i netačno korišćenje te reči
i za dela neprijatelja i za dela Vilovnjaka. Nisam bio konzistentan jer
ne postoji reč za ovo potonje (pošto sve ljudske priče pate od iste konfuzije).
Ali tu su vilovnjaci (u mojim pričama) da pokažu u čemu je razlika. Njihova
„magija“ je Veština, oslobođena mnogih ljudskih ograničenja, mnogo lagodnija,
mnogo brža, kompletnija (produkt i vizija u besprekornoj povezanosti).
I njen objekt je Veština a ne Sila, subkreacija, ne dominacija i tiransko
reformiranje Kreacije.“
A pre ovoga, čisto
da pojasnimo njegovo shvatanje magije, on kaže:
„Mašina je naša moderna
forma mnogo više povezana sa Magijom nego što se uobičajeno smatra.”
Znači, njegov pojam
Magije je drugačiji od našeg, on je Magijom smatrao nešto zlo, blisko
tehnologiji, nešto što ne proističe iz prirodnog ustrojstva, nego teži
da da moć van njega. Recimo, kada u Silmarilionu govori o Ljudima koji
će postati Utvare Prstena, imamo deo, koji veoma eksplicitno potvrđuje
ovaj stav.
„Ali Sauronu dospeše
u ruke svi preostali Prstenovi Moći; i delio ih je drugim narodima Srednje
Zemlje, nadajući se da će tako dovesti pod svoj uticaj sve one koji su
žudeli za tajnom moći koja bi prevazilazila meru njihove prirode.”
(Dž. R. R. Tolkin; Silmarilion, Ezoterija; Beograd;1993; str. 378)
Potvrda za ovo ima
još u 131. pismu:
„Ali u Eregionu veliki
radovi započeše – i Vilovnjaci se nađoše najbliže padu u „magiju” i mašine.”
„Ali su takođe pojačavale
prirodne snage posednika – tako se približavajući „magiji”, motivu najlakše
kvarljivom na zlo, u požudu za dominacijom.”
I da ne kopiramo i
prevodimo dalje, prvi pasus pisma 155 otvoreno kaže da se magia koristi,
samo su svrhe različite. Ima tu i elementata kao što je upotreba „magije”
pri izradi mačeva kod Numenorejaca. Ima još par mesta, koja kod čitaoca
potenciraju ubeđenje da je magija kod Tolkina upotreba prirodne sile kroz
biće koje njome rukuje, ali da je to vezano za prirodu bića, kao što on
kaže, a ne za učenje, veštinu ili vežbu. Ako je biće dobro u nameri i
manifestacija te sile je dobra, ako je zlo, iskvareno i njegova magija,
delovanje slično magiji je zlo....
Tolkinovo izjednačavanje,
bar u pojavi i posledicama, magije i „mašina” je veoma interesantno i
konzistentno, gotovo kao i njegova lagana demencija sveta, unižavanje
svake naredne epohe, sve je lošije i slabije, pa čak i Zlo biva manje
iz razdoblja u razdoblje (iako je, mora se priznati, jedino Zlu ostavio
izvestan stepen doslednosti, uvek je totalna pretnja). U vezi sa ovim
je i jedan, naoko neobičan detalj: i Sauron i Saruman su Aüle-ovi Majari,
koji su otišli u Senku.
Aüle ima određene
prometejske sklonosti i postoji jedan poseban odnos na liniji Aüle-Melkor.
„Melkor beše ljubomoran
na njega, jer Aüle beše najsličniji njemu po umu i moćima; dođe do duge
bitke među njima u kojoj je Melkor neprestano osujećivao ili upropaštavao
dela Aüle-ova, i Aüle se umori od popravljanja zbrka i nereda Melkorovih.
obojica takođe žuđahu da stvaraju sopstvena bića i pojave koje će biti
nove i od drugih nesmišljene, i uživahu u pohvalama svoje veštine.”
(Dž. R. R. Tolkin, Silmarilion; Ezoterija; Beograd;1993; 28. str)
Još kada ovo posmatramo
imajući na umu i stariji sloj priče koji se nalazi u IV knjizi Istorije
Srednje Zemlje u okviru Ambarkante, odnosno, Izgubljenih priča (The Lost
Tales), u kojoj se govori da je Melkor sam napravio Iluin i Ormal, bez
Aulea, da je sam stvorio Hitlaigir, zlato, onda postaje potpuno jasno
da je veza između ova dva Valara, neraskidiva. Kako je Melkor, ne razumevši
Eruovu promisao na pravi način, poželeo Tajni plamen, ne bi li ispunio
Prazninu, a potom zatranio u Pevanju, tako je i Aüle zastranio načinivši
Naugrime, s jednom velikom razlikom. Aüle se pokajao i video je da je
i to njegovo delo proizlišlo u Eruovu slavu, dok je Melkor pao još dublje
(ne treba zažmuriti ni na starijim slojevima priče - X knjiga Istorije
Srednje Zemlje – Kasniji Kventa Silmarilion (Later Quenta Silmarillion)
u kojima je Melkor sam napravio Balroge od vatre i Orke od kamena, na
porugu Erovoj tvorevini – jer se i tu vidi paralela sa Auleovim činom).
Moguće je čak i posmatranje da je Aüle skoro isti kao Melkor bez bolesne
želje za posedovanjem. U kasnijim verzijama priče, izgleda da je prvobitini
Melko dobio nove atribute i noviju snagu, odvajajući ga tako od Aülea
ali ga približujući mestu i ulozi Lucifera u jednom drugom pričanju.
Aüleov narod je bio
kovačkog zanata, a postoji i izvesna shema povezana sa Aüle-ovom kućom
i padovima:
1. Aulendil, Artano
(Odan Aüleu, Visoki Kovač) – Sauron je bio kovač iz Aüleovog naroda, vrlo
rano je napustio pravi put. On ima stalnu težnja za dominacijom, ali za
razliku od Melkora, slušao je do poslednjeg tona Pesmu Ainura, nije želeo
uništenje, već vlast nad materijalnim i smrtnim obalama; služi se mašinama.
2. Stvaranje Patuljaka
– Prvorođeni i Naugrimi su u večitoj koliziji – na korist Neprijatelju;
(veoma su bliski Hefestu ili Vulkanu, koji je pored toga što je nakazan,
vešt i mudar, vlasnik i razarajuće vatre).
3. Kurumo – Saruman
(čovek veštine i umeća) – iz Aüleovog naroda, odlazi kao vođa Istara na
Aüleovo insistiranje na SZ. Opsednut je moći i služi se mašinama.
4. Noldori – Mahtan
je učio od Aülea i njegovog naroda, Feanor od Mahtana - Noldori iskivaju
oružje u Valinoru, iskivaju Prstenove Moći koji im čine na SZ ono što
ne sme biti.
Ovde vidimo konzistentno
Tolkinovo „zgražanje” nad materijalnim, grešnim svetom i čak nad mašinama
kao simbolom materijalnog sveta u diskordu sa prirodom.
Tolkin se ovde, naoko
dosledno, drži arhetipa boga-kovača, kao htonske pojave. Arhetip boga-kovača
je jedan od najstarijih. Prvi kovači su bili Titani, oni su iskovali Zevsu
munje i gromove, Hadu šlem, a Plutonu trozubac.Tvrdi se da je ime Kain
izvedeno iz Hebrejskog quanah, posedovati, dobiti, nabaviti, a nekada
čak i kreirati. Pravo značenje imena Kain (Hebrejski Qayin) je kovač,
tj. onaj ko radi sa metalom. Kovači su uvek povezivani sa magijom, a u
skoro svim religijama koje poseduju boga-kovača, on je hrom. Tako, imamo
grčkog Hefesta/Vulkana, slovenskog Hromog Dabu tj. Dajboga/Dažboga, deus
dator-a, zaštitnika kovača i učitelja veština, tevtonske magične kovače
i najveštijeg među njima, Vejlenda Kovača (Wayland Smith), po kome su
se u Nemačkoj i radionice kovača zvale Vejlendove kuće (Wieland's houses)...
(u neki studijama o magičnim kovačima sugerisano je čak da je poreklo
hromosti u stvari namerno obogaljivanje kovača da se ne dogodi da tako
važan član plemena odšetala u drugo pleme). Kovači su uvek imali posebne
atribute, često negativne, vezane sa htoničnim, onosvetskim, oni su znali
tajnu svetopeće vatre, kako napraviti moćno ognjište, kako postaviti mehove,
kako dobiti ugalj za ognjište, jer drvo nije dovoljno dobro, prvo su imali
čast da rade sa nebeskim metalom, gvožđem sa neba, potom su naučili kako
se od zemlje i minerala dobija strašni metal, šta treba dodati u peć da
bi poteklo usijano gvožđe, oni su znali kako da naprave kalup za gvožđe,
koju i kakvu glinu da uzmu da bi mač bio prav i snažan. Nekada je sve
to znanje bilo samo njihovo, i ugljenarstvo, i modelarstvo i kaluparstvo
i topioničarsko umeće i livački posao i kovački posao, a često i umetnički,
jer je mač morao da bude i lepo ukrašen, a ne samo ubojit. Nije sve bilo
u mlaćenju čekićem po nakovnju. Oni su bili pra-alhemičari! Od stene su
pravili oružje, metal koji izgleda kao onaj koji je pao sa neba, koga
su lično Bogovi poslali. A često i bolji (meteorsko gvožđe je mekano).
I pošto oni nisu Bogovi (niti su bili nepromišljeni da na sebe preuzeli
tu ulogu) onda mora da su tu silnu moć dobili od neke druge sile, a to
znači da su morali ili da sarađuju ili da prevare ili da plate za njega
htonična božanstva, koja su davaoci rude, uglja, peska i zemlje za kalupe....
Znanje je, naravno, kao i svaki specijalni zanat, kao šamanizam i lečenje,
pažljivo čuvano i prenošeno sa učitelja na učenika, uz pažljivo vođenje
računa da se oko svega sačuva oreol mistike i svetosti. Koliko je snažna
uloga i lik kovača-potkivača bila vidi se u tome koliko dugo je taj zanat
čuvao posebnu čast i položaj. Negde oko 550. g.n.e. je prvi put oficijelno
pomenuta titula Mariskalk (marshall ili marchal kako su se od tada potkivači-kovači
nazivali). Maršal je kroz srednji vek bio često izuzetno cenjena ličnost
i podređen samo kralju lično.
Kod Tolkina, greh
boga/duha-kovača je težnja ka materijalnom, ka posedovanju i upravljanju
i to je ono što ga vodi u pad, sa izuzetkom Aülea, koji zadovoljstvo nalazi
u samom radu, a ne u posedovanju i kontrolisanju rezultata rada. On je
svestan da nije kreator, već artist, oblikovatelj, subkreator, da je kreacija
jedino u moći Iluvatara, a ne u deformaciji Kreacije.
I sada, da lagano
rezimiramo ovo silno pisanije. Tolkin ne voli magiju, čak na nekim mestima
negira njeno postojanje, ali i sam sebe demantuje. Može se naići na dosta
poziva na magiju i očigledno magijska dejstva i radnje u Primarnim radovima.
Koje je poreklo te disonance, nije moguće tačno reći, ali pretpostavljamo
da bi veliki uticaj moglo imati druženje i teološke rasprave naročito
sa Luisom, koje su, rezultovale ne „hristijanizacijom”, nego pre podsvesnom
„korekcijom kursa” koji bi delo malo više uobličio u polzu hrišćanstva.
Ali na stranu to. Za njega je, ako je i ima, Magija loša, i to je možda
ono što rade loši momci. Dobri momci snagu crpe iz same suštine stvari,
njihovog „jestastva”...
Tolkin ne jednom zajedno
pominje magiju i mašine, pokazujući time da se jednako gnuša „mehanizacije”,
ali kao simbolike beslovesnog menjanja stvari i kao simbola materijalnog
sveta. I tu je, po našem, više nego skromnom mišljenju, ona suptilna razlika
između arhetipa kovača i kovača/mehaničara/veštog čoveka (sarumana) kod
Tolkina, koja lako izmakne ako se držite arhetipa kovačkog zanata: htonske
sile => vatra => rukovanje vatrom => veza sa podzemnim svetom...
Ta veza je jasna i
ona stoji, ali je ovde priča možda, malo drugačija. Ako prihvatimo ne
jednom istaknutu činjenicu da je Tolkin imao negativan odnos prema „napretku”
u smislu gubljanja veze sa duhovnim svetom/suštinom stvari nauštrb pukog
materijalnog, prokletstvo kovača kod njega može da bude tog porekla. Budući
da oni ipak nešto stvaraju, u stvari, preoblikuju stvari (samo je Aüle
„stvorio” Naugrime), njihovo prokletstvo kod Tolkina je pretnja preterane
veze sa materijom, sa onim što izlazi iz njihove radionice. Fasciniranost
nečim što je sopstvena ideja i naum „otelotvoren” u materiji jeste neka
vrsta greha, kao pisanje imena Božijeg ili slikanje lika ili slično...
Pogledajte samo kakvo je prokletstvo donela fasciniranost Silmarilima...
Osim greha posedovanja nečega što nije Stvoritelj darovao (besmrtnost
kod Ljudi), Tolkin strogo kažnjava i preteranu vezu sa materijalnim, i
to što je biće više, to je kazna jača. Morgot, Sauron, Saruman... Vilovnjaci
koji su odbili da odu na Zapad, već su ostali iz ljubavi prema zemljama
kojima hode, odbijaju odlazak na Blagoslovena ostrva (simbolično duhovno
pročišćenje), itd...
E, sad ovde postoji
jedna mala začkoljica u teoriji koja bi mogla naoko da zasmeta, ali je
moguće i to objasniti: šta sa Gandalfom i Hobitima. Oni su definitivno
u snažnoj vezi sa materijalnim, sa zemljom. Ali, njihova ljubav nije želja
za dominacijom i preoblikovanjem, posedovanjem. To je, kao i kod Radagasta,
kod Beorningovih, kod Bombadila, dečačka fascinacija, oduševljenost i
želja za življenjem u svetu onakav kakav je. Tu su oni čisti od tog greha.
I ako magija dobrog potiče iz veze sa prirodom stvari i prirodnim poretkom,
to nam i dalje pomaže da uklopimo celu sliku. U tom smislu se može objasniti
i menjanje kože Beorna, jer, ako je u tolikoj vezi sa zemljom da ne ubija
njena stvorenja i da koristi samo ono što mu zemlja i bića na njoj daju,
živeći gotovo svetim životom, zar nije on u poziciji da svoju snagu i
moć vuče iz same Zemlje i prirode. Šta tek reći za Toma i Zlatozrnu, Najstarijeg,
koji je u toliko snažnoj vezi sa prirodom da ga poistovećujemo sa Duhom
prirode? Zar on ne bi mogao da poseduje toliku snagu da mu čak ni Prsten
ne može ništa, jer je Prsten moć samo jednog Duha, strašnog i snažnog,
ali on je JEDAN, a Tom ima snagu cele Doline i Reke i Brda i svega okolo,
iznad i ispod toga? Zato bi on ostao poslednji. Na kraju bi pao pod pritiskom
Zla, kada bi i priroda okolo bila toliko užasno oštećena da bi se njena
primorodijalna snaga smanjila, ali bi stajao do kraja...
Hobiti, sa druge strane
nemaju tako očigledne manifestacije „magijskog”, „...sem one obične, svakodnevne,
koja im pomaže da nestanu tiho i brzo kad veliko glupo čeljade kao vi
ili ja nespretno bane odnekud, stvarajući slonovsku buku, koju oni čuju
sa kilometa udaljenosti.” ( Hobit, Nolit, Beograd, II izdanje, 1983.,
str. 12), ali kako drugačije objasniti njihovu toliku otpornost na Prsten
i njegove užasne moći? To je nešto nepojmljivo čak i za Gandalfa. I opet
moramo ovde da istaknemo jednu nedovoljno apostrofiranu činjenicu: bez
obzira što je nosio Prsten kratko, Sem ga je SVOJEVOLJNO vratio Frodu.
Izildur nije, uz sve svoje moći i savete i nagovaranje onolikih silnih
i veličanstvenih imao snage da ga se reši kada ga je dobio, a Sem nije
mera Izilduru... Ili možda jeste, ali mi to ne možemo da vidimo.....
Enti imaju tu silnu,
skoro „magijsku” snagu, koja definitivno proističe iz njihove veze sa
prirodom.
I, na kraju svega,
šta je to sa vatrom? Prvobitni, prvi, Tajni Plamen ima samo stvaralački
aspekt, jer je on od Tvorca i Tvorac sam, a svi ostali plamenovi i vatre,
iz njega proistekli (kao i sve ostalo) imaju dve strane, destruktivnu
i „stvaralačku”. Zašto?
Originalna moć stvaranja,
prava kreacija je svojstvena samo Eru-u, ostala stvaranja su u stvari
preoblikovanja. Da bi plamen mogao da oblikuje, on mora da početnu tvar
raščini, da je na neki način uništi, liši osobina, koristeći svoju destruktivnu
moć, da bi se od nje napravilo nešto novo, sada pomoću konstruktivne snage
vatre. Ovo je ono što su Alhemičari dobro znali i što je njima bio deo
transformacijsko/transmutacijskog ciklusa:
Truljenje, topljenje,
žarenje, taljenje, destilacija, kondenzacija....
I sada, u tom procesu,
kao i kod alhemičara, pri menjanju suštine stvari, ako je duh čist i namera
dobra, ako radiš iz ljubavi prema radu, a ne iz želje za kreacijom i posedovanjem,
dolazi do subkreacije, pretvorbe u nešto. Ako si duhom loš, iskvaren,
ako je tvoj spiritus movens u stvari opsesija i žeđ za vladanjem,
ustrojavanjem, posedovanjem, pohota za vlašću nad materijom i kontolom
duha, onda u toku pretvorbe dolazi do korupcije i dobija se zlo. Tako
Balrog ono sile što može da ukrade od bivstva vatre i suštine sveta pretvara
u zlo, kao i njegov tvorac pre njega, kao i Sauron posle njega, kao i
Saruman na mnogo nižem, skoro materijalnom nivou.
|